„Američka politika je stvaranje haosa“: Intervju sa sirijskim predsednikom Bašarom Asadom

Međutim, istovremeno moramo shvatiti da američki politički sistem nije državni sistem u smislu koji razumemo. To je sistem koji se sastoji od lobija. Vladari Amerike su lobiji novca, bilo u obliku nafte, oružja, banaka ili drugih. Ovi lobiji kontrolišu sve delove američke politike.

 

Kada je Tramp pokušao biti nezavisan, iako u veoma ograničenom stepenu, napad je počeo. Sada smo svedoci procesa njegovog opoziva koji ima za cilj da se predsednik vrati u skladu sa lobijima. Sve predsednike s kojima smo imali posla u Siriji, od Niksona 1974. godine, kada su uspostavljeni odnosi sa Amerikom, pa sve do Trampa danas, kontrolišu ti lobiji. Bez obzira koliko dobre volje ima bilo koji predsednik, on ne može delovati izvan politike ovih lobija. Stoga je klađenje na promenu predsednika pogrešno i nerealno i ne mislim da će se ova američka politika menjati u narednih nekoliko godina. Zato tokom izborne kampanje kažu jedno, a kad budu izabrani, rade potpuno suprotno. Iz tih razloga u Siriji nikada ne gledamo koji američki predsednik dolazi, a koji odlazi.

 

 

Asad: Tačno. Ono što govorite, potvrđuje moje stajalište da su lobiji ti koji su zaduženi za politiku. Takođe potvrđuje da tom državom ne upravljaju principi, već interesi tih kompanija. Ako imaju interes da okupiraju naftne bušotine, kradu ih i prodaju na ovaj ili onaj način, onda će ta država i taj režim postupati u korist tih kompanija, bez obzira na međunarodno pravo i bez obzira na američko pravo. Krše američke zakone zbog tih kompanija, jer ako ih to ne usreći, predsednik bi mogao biti smenjen.

 

 

Asad: Smešna stvar u američkoj politici je ta što govore o broju između hiljada i nekoliko stotina. Kada kažu hiljade, to rade proratni lobiji, posebno zbog kompanija za oružje, te su srećni da su u ratnom stanju. Kada kažu stotine, obraćaju se ljudima koji se protive ratu, govoreći da ih je samo „nekoliko stotina.“ U stvari, obe cifre su pogrešne iz prostog razloga. Čak i ako su ove brojke tačne, one se zasnivaju na broju američkih vojnika, a ne na broju pojedinaca koji se bore sa američkom vojskom. Američki režim se u svojim ratovima značajno oslanja na privatne firme poput "Blekvotera" u Iraku i druge. Pa čak i ako su imali nekoliko stotina američkih vojnika u Siriji, oni još uvek imaju hiljade, možda i desetine hiljada, civila koji rade za takve kompanije i bore se u Siriji. Zato je teško znati stvarni broj, ali sigurno je u hiljadama.

 

 

Asad: Pre Amerikanaca, "Džabat al Nusra" je u ranim danima koristila ove bušotine, nakon što je "ISIS" došao i isterao je, tačnije kad se ISIS stopio sa "al Nusrom" i svi su postali "ISIS". "ISIS" je takođe krao i prodavao naftu. Gde? Nekada je prodavao preko Turske. Sada je Amerika ta koja krade naftu i prodaje je Turskoj. Turska je sa svim ovim grupama saučesnik u prodaji nafte i sa tim nema problema. Turski režim igra direktnu ulogu u prodaji nafte, ranije sa "al Nusrom", kasnije sa "ISIS"-om, a danas sa Amerikancima.

 

 

Asad: U određenom trenutku na početku rata, prinosi nafte spustili su se gotovo na nulu. Danas, nakon što smo u prethodne dve godine obnovili mali broj bušotina imamo malo količine nafte. Međutim, još uvek je ograničen pozitivan uticaj na sirijsku ekonomiju od nafte, jer je većina bušotina ili pod kontrolom terorističkih grupa ili grupa koje deluju izvan zakona i pod američkom komandom. Dakle, situacija sa naftom se nije mnogo promenila.

 

 

Asad: Prvo, Amerikanci se oslanjaju na teroriste. Teroristi moraju biti napadnuti, to je za nas prioritet u Siriji. Napad na teroriste na ovaj ili onaj način slabi američko prisustvo. U kasnijoj fazi, postoje sirijske grupe koje deluju pod američkom komandom i ove grupe moraju biti uverene, na ovaj ili onaj način, posebno dijalogom, da je u našem interesu u Siriji da prihvate domovinu i pridruže se naporima sirijske države da se oslobode sve njene teritorije. U tom trenutku, prirodno je da neće biti izgleda za američko prisustvo. Međutim, ako ostanu, imaće na umu svoje iskustvo u Iraku, postojaće narodni otpor i platiće cenu. Na kraju će Amerikanci otići.

Gospodine predsedniče, svedoci smo nedavnih protesta i nereda u nekim susednim zemljama, uključujući Irak, Liban, pa čak i Iran. U stvari, ove zemlje se u određenoj mjeri smatraju saveznicima Sirije. Kako vidite šta se dogodilo i šta se dešava u ovim zemljama?

 

Asad: Naravno, susedne zemlje imaju direktan uticaj na nas jer postoje direktni porodični i ekonomski odnosi, kao i druge vrste odnosa koji postoje između bilo koje dve susedne zemlje. U isto vreme, Bliski istok u celini je jedno područje. Socijalno tkivo je slično, uverenja su slična i interesi se prepliću čak i kada ove zemlje nisu direktni susedi.

 

Ako pretpostavimo da pomenuta dešavanja imaju za cilj da se bave problemima sa kojima se suočava stanovništvo i da će dovesti do poboljšanja ekonomskih, političkih i drugih uslova u ovim zemljama, onda mogu reći da će uticaj biti pozitivan.

 

Međutim, ako logično razmišljamo, da li bi zapadne zemlje, a posebno SAD, napustile te zemlje da se dešava spontano?! Oni bi se definitivno mešali i sigurno bi iskoristili svaki pokret da bi stvorili haos, jer je američka politika, barem od 2000. godine i od rata u Iraku stvaranje haosa. To je ono što su nazvali "konstruktivnim haosom". Tako su to nazvali Džordž Buš i Kondoliza Rajs. Ovaj „konstruktivni haos“ koji traže, je vrsta haosa koji postiže njihove interese. Zato će se, kada se ovaj haos dogodi u našem regionu ili bilo kom drugom regionu, negativno uticati na nas. Haos je zarazan, poput bolesti, širi se, pa se možemo samo nadati da će ovi događaji ostati u unutrašnjem, spontanom okviru.

 

 

Asad: Ovo je samo po sebi jasno i postalo je poznato širom sveta. Koja je razlika između politike supersila, Amerike i onih koje stoje sa njom, poput Francuske i Britanije. Veruju ili misle što mi smatramo pogrešnim, ali smatraju ispravnim, da su interesi ovih zemalja u stvaranju haosa, budući da Rusija, Kina i većina drugih zemalja veruju da su stabilnost i međunarodno pravo u najboljem interesu sveta i njegovih država, velikih ili malih.